Moralni bankrot: Između aspirina i vekne hleba – tuga srpskog penzionera

Država koja se hvali ekonomskim uspesima dok joj najstariji građani biraju između leka i hrane, nalazi se u dubokom moralnom bankrotu. Ovo je svesno odustajanje od čoveka i čovečnosti.

Dok se u javnosti barata milijardama za kapitalne projekte i naoružanje, jedna kolona u tabelama PIO fonda izaziva jezu. Podaci o broju korisnika penzija u Srbiji otkrivaju tihu, masovnu tragediju koja se godinama odvija pod velom statistike, ostavljajući pola miliona ljudi na samoj granici biološkog opstanka.

Zvanični podaci Fonda PIO su neumoljivi: od 2019. godine broj penzionera u Srbiji je u konstantnom padu. Za nepune četiri godine iz sistema je „izbrisano“ skoro 60.000 ljudi. Ako znamo da svake godine u penziju ode između 80.000 i 90.000 novih osiguranika, postaje jasno da ovaj demografski kolaps nije puki niz okolnosti.

U zemlji u kojoj je prosečna potrošačka korpa odavno premašila 100.000 dinara, ova primanja zvuče kao loša šala. Čak i dva penzionera sa najnižim primanjima, živeći pod istim krovom, ne mogu da dobace do zakonskog minimuma dostojanstva.

Cinizam kojim se tvrdi da su ovi iznosi „usklađeni sa rastom troškova života“ puca pred prvom pijačnom tezgom. Od 2021. godine hrana je poskupela za više od 56 odsto, dok su namirnice koje najsiromašniji najviše kupuju skočile i preko 100 odsto. Za čoveka sa 25.000 dinara penzije u džepu, inflacija nije procenat na papiru – to je prazna korpa iz koje izviruje nemaština.

Poređenje sa regionom: Gde smo mi?

Mada je minimalna penzija u Srbiji skoro duplo manja nego u Crnoj Gori (gde iznosi 451 evro), tamošnji građani i udruženja penzionera redovno protestuju tražeći povećanje na 80 odsto minimalne plate (oko 560 evra). I dok veće penzije u komšiluku izvode ljude na ulice, u Srbiji vlada muk. To nije tišina zadovoljstva, već nemi krik ljudi dovedenih do ivice snage.

"Ovaj pokušaj sistemskog lapota pretvara građane u podanike, a socijalnu politiku u instrument očuvanja moći."

Ovakvo stanje nije plod nesposobnosti, već hladne političke kalkulacije. Osiromašen čovek je najlakša meta političkog inženjeringa. Jednokratne pomoći od par hiljada dinara, tempirane pred izbore, za nekoga ko preživljava sa 20.000 mesečno nisu poklon, već slamka spasa za koju će dati svoj glas.

Dok se grade monumentalni objekti i stadioni, pola miliona ljudi u tišini bije bitku koju je nemoguće dobiti – bitku za goli život u državi koja ih je odavno zaboravila. Iz ovog kruga nema izlaza, osim skraćivanja životnog veka onih koji više ne mogu da plate ni hranu, ni grejanje, ni lekove.