💖 Toplina Doma: Sećanja, Poezija i Saveti za Dušu

Ona je nosila laganu haljinu na cvetiće, skromnu, kakve su se tada nosile, a ja sam se gušio u najboljoj košulji.Hodali smo polako od Stambol kapije, gde je žamor bio najjači, ka Pobedniku, gde je vladala tišina dostojna hrama. Sećam se da je njen dugačak, svetli rep lagano lelujio. Svaki put kad bi se na kratko okrenula da mi nešto kaže, osećao sam kako mi klecaju kolena. Razgovarali smo o filmu u Kozari, o tome ko će ići na more i o tome šta ćemo upisati na fakultetu, a zapravo smo oboje znali da nas ti razgovori uopšte ne zanimaju. U glavi mi je bilo samo jedno pitanje: Da li da je uhvatim za ruku? Stali smo kod kandelabra, blizu mesta gde Sava ljubi Dunav. Pogled je bio beskrajan i miran, a ja sam iznutra goreo. Skupio sam svu hrabrost koju sam imao – više nije bilo povratka. Lagano sam podigao ruku i, umesto da je uhvatim, samo sam joj dotakao nadlakticu. Zastala je i pogledala me u oči, koje su u to prigušeno svetlo izgledale kao dva velika, sjajna oraha. Nije bilo reči, ni treptaja. Tajac od par sekundi, koji se, čini mi se, protegao na celu godinu. Približio sam se, nesigurno, bojažljivo... I onda se desilo. Bio je to brz, stidljiv dodir usana, nespretan i kratak, bez trunke iskustva, ali sa neizmernom silinom. Prvi poljubac. Kalemegdan, 1971. Mirisalo je na lipu i vatromet mladosti. Kada smo se razdvojili, nismo znali šta da kažemo. Samo smo se zagledali u daljinu, u reku, u noć, držeći se čvrsto za ruke, kao da smo se zakleli na neku veliku tajnu. Nismo znali koliko će naša priča trajati, ali smo znali da smo te noći, na tom mestu, urezali jedno zlatno sećanje koje neće izbledeti nikada. I danas, kada prođem pored Pobednika, osetim onaj isti miris lipe i onu istu neizvesnost u stomaku. .

Uvijek se sećam leta 1970. godine, kada smo Branko i ja imali ukupno 100 dinara i beskrajno vremena. Te godine smo završili tehničku školu u Kragujevcu. Sve je bilo otvoreno, iako nismo imali ništa. Sjedili smo pored Biblioteke jednog sparnog jula, a Branko je rekao: "Idem na more." Kada sam ga pitao kako, pogledao me je preko rampe na biciklu i nasmijao se: "Kao svaki siromašni poštar - pješice." Odluka je donesena za deset minuta. Nas dvojica, dva ruksaka sa po dvije majice i hljebom, i cilj: Dubrovnik. Prašina, sunce i brzina

Prva dva dana su bila euforična. Put nas je vodio kroz Čačak i Užice. Spavali smo kod ljubaznog čovjeka u selu koji nas je hranio kajmakom i projom, a ujutro nas je odvezao do početne tačke za autostop. Uspjeli smo se uvući u kamion koji je prevozio cigle sve do Mostara. Vozač, stari Jovo, pričao nam je viceve i pjevao. Kada se kamion kretao brzinom od 40 kilometara na sat, osjećali smo se kao da letimo. Prava avantura počela je nakon Mostara. Put do obale bio je pust, sunce nemilosrdno. Proveli smo dvadeset četiri sata pod usamljenim hrastom, preživljavajući na komadu sira i malo vode. Kada je sedmo vozilo prošlo i nije se zaustavilo, shvatio sam da avantura nije u odredištu, već u tome da se morate osloniti na sebe. Noć pod zvijezdama Sjećam se noći u Neumu. Uspjeli smo stići do obale, ali nismo imali ni dinar za sobu. Raširili smo ćebad po stijenama, pored napuštene ribarske kolibe. Nebo je bilo tako mračno, a zvijezde tako blizu, da sam osjećao kao da bih se mogao popeti. Branko je hrkao nakon napornog dana, a ja sam ležao budan, slušajući valove kako se razbijaju o stijene. Bio je to trenutak čiste, sirove slobode. Nisam bio bogat, nisam imao siguran posao, ali sam bio najsretniji ikad. Bio sam na putu, na moru, i nisam bio odgovoran nikome. Kada je svanulo jutro, isprao sam sol sa sebe u hladnoj vodi i znao sam da ovo iskustvo vrijedi više od bilo kojeg luksuznog hotela. Vrhunac avanture U Dubrovnik smo stigli starom "Zastavom 750", kojom je upravljao profesor historije iz Splita. Ostavio nas je kod zida. Miris mora, starog kamena, i mi, prašnjavi i naborani, ali pobjednički. To putovanje, putovanje od 600 kilometara koje je trajalo četiri dana, nije bilo avantura jer smo stigli do mora. Bila je avantura jer nas je naučila da je strah samo nedostatak mašte. Bila je to škola hrabrosti, prijateljstva i snalažljivosti. Nikada nisam bio slobodniji nego 1963. godine, sa 100 dinara u džepu..